Nikola Stanić rođen je 28. januara 1988. godine u Zrenjaninu, a potiče iz sela Melenci, koje za njega predstavlja oazu mira, bezbrižnosti i pronađene svrhe. Oženjen je suprugom Tijanom, sa kojom ima troje dece – Bogdana, Viktora i Damjana. Tokom mladosti aktivno se bavio košarkom, razvijajući disciplinu i takmičarski duh koji će kasnije preneti u svoj profesionalni rad. Nastavlja porodičnu tradiciju u poljoprivredi, kojom su se bavili njegovi preci, sa akcentom na ovčarstvu. Tradiciju ovčarstva, dugu više od dva veka, koja datira još od 1780. godine, svojim savremenim pristupom značajno unapređuje i grla koja poseduje i ovu delatnost, u rasi koju i sam odgaja. Uvođenjem vrhunskih grla rase „ile de france“, nabavljenih od renomiranih svetskih odgajivača, uspeo je da zaokruži i podigne proizvodnju na najviši nivo, a po genetskom sastavu životinje mu se svrstavaju u sam svetski vrh spomenute rase.
Po obrazovanju je diplomirani ekonomista i master inženjer menadžmenta, a profesionalno se bavi i poslovnim savetovanjem. Autor je više knjiga iz oblasti poljoprivrede i ličnog razvoja. Njegovo najznačajnije delo za sad, Seljak i ovce, nagrađeno je priznanjem Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije kao najbolja publikacija u državi 2024. godine. Nakon brojnih priznanja, knjiga krasi police poljoprivrednih srednjih i viših škola, kao i fakulteta širom države.
Pored ove, autor je i knjiga „Ma da”, „Pa da”, „Tako nekako”, „Neka”, „Biblioterapija prisustva” i najnovije pod nazivom „1247”, kroz koje na autentičan način prenosi svoja iskustva, znanje i životnu filosofiju. Po knjizi „1247” napisan je scenario za film, tako da se tek očekuju uspesi u budućnosti.
Nikola je čovek, koji je godinama pokušavao da do boljeg društva i uređenijeg sistema dođe kroz borbu, bunt i proteste. Verovao je da se promene mogu izboriti glasom, upornošću i prisustvom na ulici. Usput je naučio i šta politika zaista znači – koliko lako ume da uspori, preusmeri ili obesmisli iskrene namere. Od borbe, međutim, nije odustao. Promenio je samo taktiku.
Nakon prve knjige „Seljak i ovce“, koja se pokazala kao odlično štivo za svoju ciljanu publiku, odlučio je da nastavi da piše. Ovoga puta – za sve.
U vremenu koje više liči na nevreme. U vremenu u kojem više ljudi piše nego što čita. U vremenu u kojem veštačka inteligencija preuzima igru na mnogim frontovima.
Baš tada. Baš sada, jer reči i dalje imaju snagu da pokrenu čoveka. Da ga nateraju da zastane, razmisli i preispita ono što je prihvatio kao nepromenljivo. Ako već nije uspeo da dopre do ljudi megafonom, pokušaće knjigom. Ako se borba ne može dobiti na ulici, možda može na stranicama.
Pisanje je postalo njegov novi oblik borbe. Ne tiši, već dugotrajniji. Ne glasniji, već dublji. Sa istim ciljem kao i na početku – da doprinese društvu koje će biti pravednije, uređenije i dostojnije čoveka.
